. . Share/Save/Bookmark| | | |


Cyberbulevar.com »» Collegium Poeticum »» Marko Car

To

Autor:Marko Car

Moja uloga u ovoj operaciji je kljucna. To je naravno zato sto jedio ja licno poznajem Malog. Strvina, Celavi, Zivotinja i stali ga ne poznaju. I tacka. Ali oni dobro znaju sta se Mali sprema da uradi. Ne znam kako znaju, ali Mali nije na strani dobra. Mali je kazu oteo neku klunku, sasvim malu devojcicu. Da je siluje? Da je ubije? Ne znamo. Niko u javnosti nista
ne zna, ali sumnja se. Kako Strvina i ekipa znaju,nemam pojma. Ja treba da sidejm dole i da cekam da se Mali pojavi. Policija nam dobro placa za ovakve stvari, nemaju oni dovoljno ljudi za sve, a mi do informacija dolazimo vise preko veza, poznanstava, ogovaranja nego sto vodimo neku istragu. Cak nam je i svejedno, ko je kriv, ko je prav, samo da pare legnu
na racun. A u ovom slucju je i javnost zainteresovana, nije mala stvar, otmica, maloletnica (ako je u pitanju maloletnica, a ne neka stara koka). Ko ce ga znati…

U svakom slucju. Ja silazim prvi. cekam Malog u njegovoj zgradi, da se pojavi, da se utvrdi da li je mali tu ili nije tu. Da se na vereme reaguje, da mali ne bi ucinio nesto jos gore nego do sada. Nije da se hvalim, ali poznajem Malog. On je bio sin nekog funkcionera, oblacIli su se u Trstu, imao je americke igracke dok ih drugi jos nisu imali, i to je bilo nesto. Zato smo svi i zavideli Malom. Njegov otac je vozio sluzbeni automobil, a majka je stalno isla za Malim i pazila da ga neko od druge dece ne povredi. To nas je zabavljalo, plasili smo ga, krenuli bi kao na njega, a on bi povikao “Mama, Mama”… I ona bi se
stvorila tu da ga zastiti i odbrani. A mi smo se smejali, urlali od smeha pred tim slucjem razmazenosti i preteran majcinske brige. Posle je Mali naravno zavrsio fakultet i postao savetnik u Ekonomskom institutu. Obrtao je lovu na neocekivan nacin mutio sa tranzicijom. Tako se prica. I prica se da je vrlo bogat. Samo je sada pukao, oteo je tu klinku i udarna grupa na celu sa Celavim poslana je da mu stane u kraj..

A sakricu se tu pored ulaza u podrum. Mrkli je mrak i niko me ne vidi, cujem samo stanare kako medjusobno pricaju, Otvaraju vrata stanova, voze se liftom, pustaju vodu, prde, povracaju, deru se, svadjaju se. Frizideri se ukljucuju automatski, neko slusa opersku ariju iz “La traviate” Svi ti dragi zvuci podesecaju me na detinjstvo kada smo skupljali stare novine, seli
bi nekada na stepenistu na gomilu i citali “Start” ili “Zum reporter” sve te magazine sa golim zenama uvereni da se radio nekoj neobicnoj stvar, a u stvari smo samo ulazili u taj svet, kondicionirani da budemo muskarci, da nam se svidjaju sve zene i da ne pravimo veliku razliku i veliko pitanje sto se one uopste trude i poziraju, i na stranicama “Starta’, a i u stvarnosti.

Nego bolje je da se malo sklonim odavde, nekom revnosnom domacinu bi moglo da padne na pamet da malcice poseti podrrm. Da ga ocisti od vekovne prasine. Mogao bi on to da uradi, bas sada i bas ovde. (Sada i ovde, kao u zenu) I onda bi mu bilo sumnjivo
sta ja tu trazim drzeci se za cigaretu. U tom malom, toplom kutku (pored cevi za centralno grejanje). Digao bi uzbunu, video bi mi lice, podigao bi baterijsku lampu marke “Varta” staru nekoliko destleca i sve bi postalo provaljeno. Operacija bi propala i Celavi bi mi lupio samarcinu. E necu to da mi se desi i zato se povlacim jos dublje u mrak…

sta je to? Neka drvena, prasnjava rucka. Uhvaticu se za nju….. Oh ne. Ne. Neko je poredjao stare stolice iznad stepenista koje vodi dole u sam podrum. Neko me zestoko zajebao. Jer sada su sve te prasnjave, stare stolice popadale, buka i prasina su nesnosni. PaucIna mi je u ocima. I pitam se samo ko je to naredjao bez plana, stihijski? Ko je pokrao stolice pa ih ovde
ostavljao. Iz nekog restorana? Mesne zajednice? Rashod? sta ce mu to? Mozda za svadbu?

Ne lezi vraze. Pocinju da otvaraju vrata. Eno pale i takozvani stepenisni automat. Kako smrdi ovde. Jedna gospodja je prva stigla. Samo me odmerila, onako pogledom krvnicki. Baterijska lampa joj baca zrake kao da radi za Gestapo, kao u filmu “Otpisani”. Samo, ne interesujem je ja bas toliko, probija se ona bez pardona kroz hrpu starih stolica. Pali svetlo.. Kao
eksplozija u glavi, to svetlo me boli, zaslepljuje me. Nije mi sve ovo trebalo. Gledam dole, ne mogu da verujem svojim ocIma, zaista ne mogu da verujem. Gospodja skladisti jagode u podrumu, crvene, rosne, sveze jagode. I zaista u sanducima su uredno naslagane jagode, crvene jagode, kao krv. “Oj jagodo, jagodo..”, “Strawbery fields forever” pevusim ja, a gospodja me samo besno strelja pogledom. Cuje se kako lupkaju papuce, znaci jos vise dragih stanara silazi. Naravno da ih sve prepoznajem, jedan je lopov, drugi jehovin svedok, treci poklonik Sai Babe. Ustasa. cetnik, dusevni bolesnik. Svaki ispred srbe gura svoj
religijski rekvizit, kao da se radi o ekumenskom saboru, masu oni krstovima, raspecima, krizevima, kandilima, zaklinju se na proroka i Knjigu. Jedan se bicuje. Veseljaci bi rekli – Jugoslavija u malom. Za malo. A samo se svu uplasili da im lopov ne provali u podrum i pokupi sav truli kiseli kupus od prosle godine. Nisu uspelikao sef, enmaju oni crnog ferarija…

I ja bih crnog ferarija, zato se i pravim lud, sve bih da se nekako izvucem. Video me jedino onaj krivousti starac, jedna strana lica mu trula. Radio nekad kao patolog, brojao leseve, to mu je bila opsesija, zabrojo se, dobio neku koznu boelst. Sada truli stara drtina patoloska. Ni samom mi nije jasno kako sam mogao da zivim ovde u ovoj zgradi tako dugo, medju
ovim i ovakvim polusvetom. Svi ogradili mesta na parkingu, sve sami penzioneri, svesne potrosacice, (h)istoricari i sluzbenici u mirovini.

Cujem ih jos kako vicu. Nije se stisalo. Nije im dosta dreke. Kao u zverinjaku. Majmunari. Kako li ce sada operacija priviodjenja da se zavrsi. Izgubio sam Malog potpuno, ali potpuno iz vida. Pomela me epizoda sa starim stolicama i jagodama, a mali je mozda i zavrsio svoje opako delo. Divim se Celavom, mom sefu, kako je samo dosao do svih tih podataka, kako je znao sta se sprema. Pitam se da li i on poznaje Malog, pa me poslao da istestira moju lojalnost. Razmisljam tako o svemu, tu na parkingu zaraslom u korov. Gledam gore prema balkonu gospodje Artike. Artika je bila umetnica a sada se bavi vesticarenjem, madjija po krovovima, kune sa balkona, kuva jelo od pacovskih testisa, obraca se bogovima, postuje naciju, srice za novac
reklame protiv loseg daha. Nas bivsi predsednik kucnog saveta Bobi ju je uvek postovao. Takve su umetnice, opstuje ih vlast. Jednom je izmedju Bobija i Krivoustog zaista izbio mali privatni rat, sve u zbog dileme: ko ce da osvoji Artikino srce. Bili su posle i strani turisti da navijaju. Moguce da je zapravo taj sukob izbio zbog spora oko prava na upotrebu mesta odredjenog za pranje automobila. To nikome nije jasno.

I Mali uopste nije upalio svetlo. Kako onda da znam da li je kuci ili nije. Kako da javim ostatku ekipe sta se sprema. Majku mu pedofilsku, i njemu i policiji koja zaposljava profesionalce kao sto smo mi, da hvatamo kriminalce i da lepimo reklame, jer ljudi ovde vole reklame, bas kao i poeziju. Zaticao sam ih, (oh da kako sam ih zaticao) kako klece ispod bilboard-a,
znate ono “Nivea cini vasu kozu zrelijom” i tako dalje. Sa druge zgrade imam dobar pogled na stan u kome zivi Mali. Popeo sam se na veliku terasu gde svi drze TV antene. Televizija je mnogo vazna stvar, jos od sedamdesetih, mozda i sezdesetih jos od vremena Mije i Ckalje i Sase Zalepugina. Tad su zgrade bile nove, ali je ova terasa bila prljavija zbog gara. Sad su uveli ekoloske standarde pod pritiskom medjunarodne zajednice koja sve radi pod pritiskom. I svi sada slusaju Dnevnik i jasno cujem spikere. Kazu: jOs malo se od devedesete ide u penciju kodozivi i bice mozda opet rata i to nije lose, u ratu je zivot tako jeftin…

Eno ga. Upalio je Mali svetlo. Samo treba da strcim dole da nadjem mobilni telefon. Jer ga kao za inat sada nemam, Ostavio sam ga zakopanog u dvoristu. A zasto sam fa zakopao i gde sam ga sahranio, bog te pita. Mozda sam se plasio da me ne pretersu i ukradu mi moju novu Nokiju. Bas je to telefon. Ima razne dodatke, kamera, noz, revolver, mikser. Svako moze da dokupi dodatak koji mu pase. I nije uopste zabavno trcati po spiralnom stepenistu, coveku se zavrti u glavi. Onda udjem u “ono “ stanje pa imam halucinacije. Prividjaju mi se veliika prljavo bela vrata. To je kuca u kojoj zivi On, ili Oni, kako ko voli da ih vidi. Oni salju oluje i ratove i kugu. Voze jaguare, zene se spisateljicama ili vaharkama, nose ispeglanu odecU I prodaju naftu na beliko. Casni ljudi. Imam i utisak da ovima oko mene nesto nije u redu u glavi, da nesto kriju, da iz tog mira i sevdaha u kojem su zacas mogu da ekspodiraju. Kao kuce kada su puclai vezanim zarobljenicima u glavu. Zarobljenici
cekali da ih uklone kao stoku. Mirno i povuceno, skoro diskretnosu ih ubijali. Celavi zna, on je bio i ucestvovao. Sada lovi pedofile za racun medjunarodne zajednice i policije i to je prava stvar i donosi lovu kao nekada sto je evakuacija videorekordera i bele tehnike donosila. Dok su se jedni klali, drugi su izvlacIli kore za strudle pite, i ginbanjice, i
narodna muzika je bila fenomenalna.

Tako, sada, silazeci niza stepenice secam se svega. Susrecem gospdju Artiku, ogrnuta ljubicatom esarpom (ali, drececi, vristeci ljubicastom,a ide na roze) ona nista ne zna, krece se i krese u visim sferama estetike & umetnosti i lovi maloletne decake ne bi li je usrecili poslovnao, erotski i majcinski, kulturno i spiritualno. U dvoristu nailazm na prazan grob u kome
je bio sakriven mobilni telefon. Sada ga nema, moze biti da ga je neko ukrao. Okrecem se oko sebe dok mi reka radnika uplavim odelima privlaci paznju, to su nasi radnici, nasa osnovna klasa. Oni vole i Bobija i Krivoustog, lizu marke i sladoled “Slinavko” i na zid lepe postere, skupljaju znacke i vole sve sto vole maldi a i sire. U tom smislu je zanimljivo da pratim
radnicku kolonu koju valjda nadzire radnicka kontrola, jer oni su predusretljivi i mozda znaju sta je bilo sa mojim mobilnim sa kojega bi trebao da posaljem specijalni signal. Svi nagrnuli u kotlarnicu, tamo je predstava. Sada vidim o cemu se radi. Neki sede pozadi i drkaju. Na prirucnojpozornici sklepanih od materijala za gradjevinske skele pise:

“Nezaposlenima zabranjen ulaz” i “Koristi sredstva zastite na radu”

Na bini je i krevet. Na njemu spava umetnica, odnosno striptizeta. Nezadovoljnici iz publike demokratski negoduju:

“sto spavas“, “Radi”, “Hajde, hajde, radi, nema spavanja”, “Na posao, necemo da cekamo”, “Mesaj!, Ne zajebavaj se!” itd

Striptizeta je sanjiva. Verovatno se nije naspavala. Vidim da je gadjaju sitnim novcem. Kotrljaju se flase od piva,jer poznato je svaki radnik, kulturan ili ne, heroj ili kukavica voli pivo. Anavolimilovana. A striptizeta se samo pravi da spava, malo je pospana, ali gleda novcice koje joj bacaju. Kada vidi prvi euro, ustaje sanjivo uz ovacije. Ne brinem se za
ljubavni zivot ovih radnika. Ushiceni su. Umetnica im na cas pokazuje zadjicu,. Oni iz prvih redova tvrde da su videli cak i njen dlakavi organ, ali pri ovakvom osvetljenju se u to ne bih mogao zakleti. Ovacije se pojacavaju, neki lik u narodnoj nosnji prilazi umetnici otpozadi. Simuliraju snosaj, i sve se cini tako laznim, ali za publiku to ne znaci nista, samo se
ludo zabavljaju.. Kazu da ce da se tocI pivo i sindikat da je organizovao da se ispece brav na raznju pa svi okrecu glavu od umetnice i krecu se ka mirisu. Neko pominje i fudbal, njihovi i nasi, to je idealno, za nedeljno popodne, kao i danas. Na zelenom terenu nikada nije dosadno, imas jedanaset lljudi sa jedne strane i isto toliko sa druge i oni guraju loptu unaokolo. Ima i jedan u crnom,ali nema crnu kukuljivcu i sve je to u principu u redu, samo da ima plate i da se mogu kupiti najnovije stvari iz kataloske prodaje. Samo sam zaboravio da meni vreme istice. Urlam:

“Da li je neko video moj mobilni, platicu veliku nagradu postenom nalazacu”

Prilazi mi jedan debeli, kaze da je inzenjer po zanimanju. Kaze da ce mi dati mobilni, za dvesta maraka. “Ali marke nisu vise u opticaju” zalim se. “Onda”, ceri se inzenjer, da mi ocistis cipele. Nemam kud.

Zurim se, zurim se, jako se zurim. I sada jos moram cipele da mu cistim. Inzenjeru (on je glavni inzenjer u jednoj renomiranoj bezbednosnoj ustanovi) smrde noge. Molim se bogu da se ne krece i ne migolji mnogo. Talasi smrada dopiru do mene. Skinuo sam kravatu, namocio je u pljuvacku i cistim mu cipele. Mucan posao, ali nema se kud. Jer, moram da posaljem tu poruku Celavom i ekipi. Valjda mi Mali nije smugnuo?

Zavrsim nekako sa ciscenjem. I Inzenjer kaze: Zasluzio si mobilni. Grabim telefon. TrcI napolje, trebao bih da posaljem poruku. Mobilni je plav. “Nokia” original, samo ne mogu da se snadjem, ima veliku tastaturu. Sve neki cudni, kao kineski znaci,niko se tu ne bi snasao. A gore u sobi, kod Malog, svetlo vec treperi. Mozda izlazi, na CNN-u su rekli da je on drugar od onog zlog pevaca za koga se ne zna je li crnac ilil bela zena. Sve je to odvratno i ljigavo i pitam se zasto prihvatih ovaj posao, da se borim za pravdu i izigravam policajca. I ne mogu da se snadjem sa prokletim mobilnim i vec izazivam paznju. Eto Bobi, nesudjeni dozivotni predsednik kucnih saveta, eto i on, vec me taj posmatra sumnjicavo. Zavukao bi se njegov pogled u dusu coveku. Samo me gleda zabrinuto. A ja svestan da poruku necu uspeti da posaljem. Barem ne danas, barem ne sada. Eto i ta tastatura, na kinsekom ili na hebrejskom, ili na arapskom. Mali gore, pali i gasi svetlo, kao da daje nekome znakove.
Ko zna sta se desava tamo? A ja se zapetljao, ni mobilni telefon ne znam da upotrebim. Gledam ljude koji prolaze, da li bi mi neko pomogao. Evo jedam sa krvavom keceljim, kasapin neki.

“Molim vas gospodine mesaru da mi pozajmite vas telefon”.
“Dozvolite da vam se predstavim, ja sam doktor Bulevarije, psihijatar”, kaze covek. Bas mi je drago jer psihijatore jos nisam upoznavao, jesam ladjare i krotitelje zveradi, krpace carapa, kotlokrpe. menadzere rizika, potpredsednike kompanija i obicne
podvodace, ali nijednog pripadnika casnog psihijatrijskog esnafa.

“Rado bih vam dao telefon, ali imam mnogo posla. Sve ove zene ovde moje su pacijentkinje. Sada sve prate modu, tako je znate naredio americki ambasador. Duzne su da uklope svoja tela u modele koje diktira modni politbiro i centralni prezidijum estetike.

“Ako ne uklope telo?”
“Ako ne uklope telo dusa im oboli. Postaju moje pacijemtkinje. Ali zato imam mnogo posla. Moguce da cu vam dati telefon kada odradim par telefonskih konsultacija. Vidimo se kod masovne grobnice.”

Doktor ode, a ja ostadoh da se vrtim oko masovne grobnice u dvoristu. Bilo je prijatno, prodavala se limunada, kobasice, hot-dog, bas kao u americkim filmovima, prodavali su se i nasi domaci specijaliteti sa rostilja, pite i plodovi mora. Bas, onako, opusteno. Latino muzika. Narod, ko narod, voli masovne grobnice, iskopavanja, identifikaciju telesa. Jedni naricu, drugi se smeju, i tako u krug. Ovde, kod nas izmedju dve zgrade ima tih masovnih grobnica. Ljudima prija da vade kosti, jedni ubijaju, drugi posle nekog vremena iskopavaju pod budnim okom kucnog saveta. Sa strane peva zenski hor, skinule se do pojoasa pa se mole ispod bilboarda fime “Nivea”. Vidim, ambasador uziva, vrte se ringispili. Nagnem se, gledam dole, ravno do dna. NIsta se ne vidi, a dole u mraku kosturi. Ne moze covek da hoda od majki u crnini.

Guram se. Na jednoj cIstini pored stare klupe igraju se nekakve devojcice od deset-dvanaest godina sve u dronjcima, polu gole. Na starom automobiluu “Fiat 750” nacrtale znak “Mercedesa”. Navukle neke stare cipele. Ulaze i izlaze. Ulaze, sedaju, pa opet izlaze. Druge cekaju na red. Mozda je mali oteo jednuod ovih?

“Jel’te devojcice, da niste primetile nesto cudno? Da vam neka drugarica nedostaje? Da neiste videli jednog coveka da se sunja okolo ili da vam nudi mobili telefon na poklon ako podjete sa njim”. “Ne, a da m je neko ponudio, mobilni telefonbi svakako uzele i posle bi za njim”, smeje se jedna. “Dobro, a cega se to igrate?”, pitam, “odrastao sam ovde, ali vasa igra mi izgleda nepoznata” “Pa igramo se aerodroma. Ovo je turisticko putovanje.” “Dobro, ali sto ste tako dronjave? Zar se roditelji
tako slabo brinu o vama?”
“Ma en, iscepale smo odecu da bi bile seksi.”
“A ha..”

Vremena se dakle, ipak menjaju. Deca su sada drugacija. Eto, nekada, u osnovnoj skoli iamli smo nastavnika slikanja. To je bio jedan pravi umetnik. Mene narvno nije voleo jer sam sliako uvek istu sliku, uvek nekakvog gojaznog pekara sa belom kapom, crvenog lica i debelih crvenih obraza. Nista drugo nsiam znao da nacrtam. Rekao bi mi: “Naslikaj vojnika” ili “Naslikaj vatrogasca”, a moji vojnici i vatrogasci su bili isti kao taj pekar. Nista od mene. Pa ni tog nastavnika vise nema na spisku zivih, a mene iam. Jednom kad je Celavi setao svog pitbula taj isti profesor mu je uplasio psa. Izasao iznenada iza kontejnera gde se hranio kao i vecina starih prosvetnih radnika. I Celavi, ni pet ni sest engo ga odmah ustreli. A posle nam je bilo zao. Samo mislim da ce Celavi i Strvina da me otpuste, kada saznaju da mi je Mali zbrisao. Skoro da se mirim sa sudbinom, skoro da nista vise ne moze da me iznervira, samo neki nejasni osecaj, neka vrsta grize savesti, da moram da
obavim svoj posao, da moram da privedem Malog, ako cak i CNN tako kaze. Vrtim se pored rupe, gledam monahe kako se bicuju, u mrtvackim sanducima sede deca i igraju se na najnovijim konzolama za igru. Ostalu decu su negde zakljucali. Nekada je ovde bilo vise dece, lopala su nekada loptom o zid, sada se ne cuje bas nista i kucni savet je veoma zadovoljan kako se postuje kucni red u dvoristu. Sada nema dece, a nema ni psihijatra, gore po krovovima vise ljudi, vesaju zastave, juce su iskljucIli vodu u vodovodu, ali ja imam cutiricu, ne moram da kupujem vodu na kap od medjunarodne zajednice kako je to danas uobicajeno.

Svi pucaju od zdravlja, a nema, nema psihijatra. Vrisak. Neko ja pao sa velikog tocka za mucenje. To nisam bio ja. Klinci vole mucenje, navikli su da dodruju jedni druge spravama i alatkama, da manipulisu, za njih je mucenje kao stvoreno.

Odjednom cujem drage zvuke posmrtnog marsa. To zvoni moj, kinesko-hebrejsko-arapski mobilni. Pritiskam dugme u centru. Radi! Radi!

“Davzdewjak sa krilcima.”
“Uvek.”

“Da li si spakovao kofer?” Kaze strogo sifrirano Strvina.
“Nisam, ves se jos nije osusio”, odgovaram mu propisno.

“Doslo je do promene plana, idi smesta u orman!”
“Razumeo naredjenje”, odgovaram ponosno.

Na putu dao stana u kome zivi Mali, nailazm i na gomilu prosjaka. Neki su bez ruku, neki bez nogu, neki nemaju nista, ni lice, samo neku rupu u kojoj se crveni grlo. Lutaju bez ociju, bez prstiju. Nesercni su jer me idu u disko. Lizu stoga zidove, zeljni dodira. Ne mogu da kazem da ne zaudara, neko otvoro majmunaru na prvom spratu. Citava trupa zlatnih
pavijana pozdravljame neumerenim kricanje – uznemirio sam ih na rucku. Vadim revolver, jer nikad se ne zna. Ako mi uspe, ako mi Mali nije zbrisao, bicu i ja na CNN-u, mozda i na nasim nacionalnim televizijama koje kontrolisu kucni saveti. Neki kolacar nudu mi tortu. Veliku tortu sa slagom. Svi prodaju ili kupuju, do lifta covek ne moze da stigne, jedan nudi suve mumije, drugi sveze mummije. Prodavacice ljubavi prodaju ljubav za gotovinu ili na kredit. Guraju mi u lice velike znojave sise, ogrnute samo mrtvackim pokrovima, istinski su zenstvene, ne kriju da pate od upale jajnika jer hodaju bose po hladnom betonu. Jos samo nekoliko koraka, imam utisak da se davim: sve oko mene kluca od robnog zivota i trzisne radosti. Jedan hoce
da kupi moj revolver, prodao bih mu ga posle akcije, ali sumnjam da je solventan, umesto kreditne kartice pokazuje mi nekakve sumnjive brojeve nasarane mastiljavom olovkom na komadicu presavijenog toalet papira.

I konacno, tu na sedmom spratu je stan Malog. Prilazim oprezno vratima. Ona su malo otvorena. Iznutra svetlo, treperi, kao u losijim holivudskom horor filmovima. Ulazim oprezno.

“Mali, predaj se!” vicem.
“Mail, predaj se!”

Ulazim u njegovu sobu. Neko krvavo telo visi na radijatoru. To je Mali. Zglobovi smrskani cekicem. “Italian job” mislim. Vezan je lisicama, nema sanse da ga oslobodim. Neko ga je udesio pre mene, uhapsio sam les. Trazim telefon po stanu. Ali ga nema. Napolju se sve nesto stisalo.

Neko me zove poimenu jedva cujno. To je Mali. Ziv je. Prilazim mu, onako nemocnom.

“Jel te bole ruke i noge?”, pitam.
“Ne osecam nista”, samo mi je strasno hladno, kaze on.
“Pa ko ti je to uradio?”

Onesvestio se. Pronalazim ulepljeno cebe. Kako da ga privedem kad je vezan za radijator? Mokrom krpom briem mu celo. On se sav trese. Groznica. Dolazi sebi.

“Znas, Celavi mi je ovo uradio, sada ce i tebe da ubije. Vec su rekli na CNN-u da si ratni zlocinac.

“Ja sam pedofil, a ti ratni zlocInac”, pokusava Mali da se nasmeje. “Upali TV”.

Ne verujem mu. Palim televizor. Spikerka na CNU se uzbudila, vidim joj sva tridesetitri zuba, kao i svakoj savremenoj poslovnoj zeni. Sva se napela, prica o tome kako je otkriven jos jedan ratni zlocinac. Na ekranu moja slika, secam se, to je slika sa Strvininog rodjendna, samo su nejga isekli sa slike. Osim skoro otkrivenih pedofilskih druzina otkrili su o te ratne
zlocince koji su uz sve to povezani i sa teroristima. Otkrili ih domaci organi gonjenja zajedno sa medjunarodnom zajednicom. Spikerka kaze da sam ucestvovao u obracunu kriminalaca i pedofilskih druzina. Cutim. Kako sada da hapsim Malog? sta je tu
istina?

“Secas li se?”, kaze Mali, prekidajuci neuctivo spikerku bas kada sam se u nju zaljubio, “kada je Celavi dolazio iz rata. Pricao nam je kako je klao, sekao noseve i usi,. kako se zabavljao tamo.”

“Bio je pijan, dremao je”

“Jeste, zato nam je i pricao. Sada je on prijatelj nacije ali i medjunarodne zajednice, cuva reklamne panoe, batina zene koje nece da se depiliraju i pobornik je novih kultova robe. Ni ti ni ja mu vise ne trebamo, a znamo mnogo”.

“Pa kako znamo mnogo. Kako to “mi”. Zar smo se mi ikada druzili “

“Zar si zaboravio, nekada smo se naravno mnogo druzili, zajedno smno brali tresnje. Postojala su predgradja. Penjali smo se preko zidova, ulazili u dvorista. Verovatno su ti rekli da sam sin funkcionera, da sam imao lepse i skuplje igracke nego
ostala deca.”

Cutim. Mislim da me laze.

“Ja sam posle posttao obucar kao i tata, a ti autolakrer”.

Ovo me obara s nogu. Jeste, tacno je. Kroz nos mi rpolazi opet poznati miris boja i lakova. Omamljujuci miris. Koa bicem da me neko udario. Secam se. Odrasli smo zajedno. Mali i Ja. Igrali se zajedno. I onda sve ovo mora da je neka strasna prevara. Isprali su mi mozak.

“On nije zaboravio da mi znamo…nije se uspavao… zlo ne spava”, kaze Mali. “Nego zamolio bih te da me ubijes pre nego sto dodju”

Sav sam zbunjen. “Naravno, nema problema Mali. Zao mi je sto ne mogu da te skinem sa tog radijatora. I znas, i ja sam resio da poginem ovde. Smejem se kiselo koa seljak koji pati od zubobolje”.

Ne bih zapravo da me odvedu u neku samicu pa da me neka drolja iz Tekasas ili Nevade vodi na uzici i pisa po meni. Ne. Vadim svoj revolver. Ima devet metaka.

“Imam devet metaka”, kazem Malom. “Osmi za tebe, deveti za mene”.
“Super, samo pazi da se ne zaglavi metak. Ako se zaglavi, zakolji me. Noz imas u kuhinji, onaj sa crnom drskom, veliki, taj je ostar”.
“Dobro, ali mislim da nece trebati”.

Izalzim na terasu. Ispred mene je zaista divan zalazak sunca. Nebo je neponovljivo, u stvari, lupam nebo je uvek neponovljivo. Zalasci sunca su uvek lepi. PocInjem da shvatam kako volim da zivim. Kako je zivot jedno cudo, kako je divno to sto disem i osecam ukus, sto se krecem i nisam kao mrtvo kamenje koje se mozda kotrlja ali je mrtvo i moze da lezi u nekoj pecini milion godina a da ga nista ne dotakne. Sad, u ovom trenutku, mene dotice sve. Drvece na vetru, cempresi, busilice koje rade, zalutali psi….Dole se eto specijalci pregrupisu. Kao neki plaes ili bale da igraju u svojim velicanstvenim crnim odorama. Elegija jedna. Iza njih masa koja ceka da nas ubiju, pa da utrci i otkine sa nasih leseva komadic kose, odsece
prst ili nesto tako. Jer ljudi postuju zlocince a relikvije od njihovih tela donose srecu. Da sam znao da ce biti ovako, obogatio bih se prodajuci vlasi svoje kose. Sada, nema vise vremena. Sad me samo hvata umor od disanja.

Odlazim u sobu.

“Jebi ga mali, moramo da zavrsimo”
“Samo napred, uradi to”.

Stavljam ruku na njegovo slomljeno rame. Saginjem se.
Pucam mu u potiljak.

Samo se stresao. Blago njemu.

Odlazim ponovo na balkon. Jedna metak leti pored mene.

Puzim ka vratima. Nadam se da cu barem jednog ta pogodim. Kad en mogu da dosegnem gazde, neka stradaju
pseta.

Zauzimam polozaj. Na trenutak mislim da bi i ja trebao da se ubijem. Zamorno je sve ovo.

Tamo napreduju kucne pomocnice, sakupljaci skupih umetnickih dela, dielri droge. Profesori ekonomije, profesori knjizevnosti. Do pre nekoliko sekundi sam ih toiko mrzeo. Sad im zelim samo da skapaju u svojoj repetitivnosti, u svojim nevinim posteljama i tupom ocaju.

“Svi ste vi na robiji”, urlam.
Cujem kako dolaze. Tresem se od straha. Debeli verovatno podvodi devojcice za diplomatski kor.

Mozda bi bilo lepse da umrem od svoje ruke, da ja sam izaberem trenutak, a ne oni.

Stavljam cev u usta. Potezem.

Preplavio me je ukus tresanja. Kao iz detinjstva.

MC


««Nazad



Google
Interaktivno

Izdvojeno

Forum