Sretoh neki dan zemljaka koga rijetko viđam, ali uvijek se obradujem kad ga vidim. Dosta je mlađi od mene, ali uživam u razgovoru s njim, elokventan je, a o mnogim temama imamo slično mišljenje. Razlog što ga rijetko viđam je njegova želja da što više radi (valjda i da zaradi), pa je prezauzet.

Helem, u pola razgovora upita me:“Jesi li konačno odlučio da ostaneš živjeti u Austriji, da tu ostariš i umreš tugujući za Bosnom, ili samog sebe varaš kako ti je ovdje lijepo bez obzira na Bosnu?“

Eto, vidiš, momak nije samo dobar sagovornik, nego je i dobre duše – postavi ti pitanje, a odmah da i odgovor. Da se ja ne mučim.

Odgovor kojim mi ne dozvoljava da ja, možda, mogu i drugačije razmišljati nego on. Znači, ili da ovdje u Austriji umrem tugujući za Bosnom, ili da sam sebe lažem.

Opet je isplivao na površinu onaj strašni hendikep našeg čovjeka da ne može progutati pravo na tuđe i drugačije mišljenje. Zar ja ne mogu umrijeti u Austriji, ili u Bosni, možda na nekom putu po Holandiji, ili da me pukne auto u Lozani, a da ne tugujem za Bosnom? Ili, zašto bih ja lagao sebe da mi ovdje nije lijepo (kao, na primjer, penzionerima u Bosni), uz moju pretpostavku da momak misli da mi ovdje ne može biti lijepo samo zato što ne zivim u Bosni. Jednoj, jedinoj.(Jedinoj, naravno, jer još nisam čuo da postoje dvije Bosne.) 

A šta ja mislim o tome?

Jedan od odgovora bi mogla biti i moja najkraća pjesma koja se nalazi u knjizi što bi trebala uskoro izaći. Naslov pjesme je „UZALUDNOST NOSTALGIJE“, a glasi:

   „Golub sam pismonoša
   što svaki dan
   slijeće na antenu
   da sjebe
   sistem veza“.

Baš tako. Posao goluba pismonoše svojevremeno je bio jako koristan, pa na neki način, bez patetike, i pomalo romantičan, naročito gledajući sa ove vremenske distance. Održavao je kontakt i vezu među ljudima u ono vrijeme, ali vrijeme, na žalost, ima jednu lošu osobinu, a to je  -  da prolazi i mijenja neke odnose. Pojavi se telefon, pa internet, i onda onaj naš golub pismonoša ide u muzej. Ili, u najboljem slučaju, na izložbu sitnih životinja. Kada je nosio pisma bio je glavni, a sada se zajebavaju sa njim. Nije ni čudo što dobije želju da sjebe antenu i sistem veza, da sve rikne, pa da on opet leti sa pismom oko noge. Na žalost, i kada bi uspio pokvariti neku antenu, ima majstor, dođe, popravi stvar, a ti golube u  -  kavez. Što je bilo  -  bilo je, furamo dalje. 

Zar ja to baš moram, da bih udovoljio nečijem načinu razmišljanja, biti frustriran onim što Bosna znači? Jer, ako nije tako, onda lažem sam sebe.

E, pa neće biti. Sve mi se čini da sam udicu kojom peca moj sugovornik, a koja se zove nostalgija, ipak uspio održati pod kontrolom, što znači da nema šanse da ostaneš som što se praćaka na suhom. Ni živ, ni mrtav.

A koja je uloga nostalgije u našem životu? U knjigama lijepo piše da je nostalgija:“Tuga za zavičajem, čežnja za rodnim krajem, čežnja za nečim što nam je nekada bilo veoma drago, za onim čega više nema u našem životu“.

Kad samo to  pročitaš ne može ti biti svejedno, a kamo li ako ti ta Bosna stvarno nešto znači. 

Svejedno, ostajem kod mišljenja da su to ipak preteške riječi, i do stepena visoke inflacije prenapuhana osjećanja. Stvar je daleko jednostavnija nego što izgleda na prvi pogled. Jednostavno je stoga što taj osjećaj nostalgije nije nastao ni iz kakvih uzvišenih razloga, nego iz jako prozaičnog straha, najnormalnijeg, najljudskijeg straha.

Otkud straha, i što straha? Stoga, što ljude i golubove pismonoše veze podosta zajedničkih niti. Kada je onaj golub, kao veoma mali, kljunom razvalio ljusku od jajeta da vidi šta to ima novog na ovome svijetu i kako mu izgleda rođena majka, onako goluzdrav osjećao se jako sigurnim pod njenim toplim perjem. Bilo mu je super, fino, toplo, a majka malo, malo, odleprša da donese hrane i ubaci mu u kljun. Poslije ga je učila i kako se leti, što je bilo i jako zabavno. Gnijezdo je pružalo osjećaj beskrajne sigurnosti. Jeste, ali ništa ne traje vječno, kasnije se trebalo otisnuti vlastitim krilima, sam naći hranu, a ljudi kad šalju pisma ne pitaju pada li kiša, je li stegao mraz ili je zvizdan upekao, tvoje je da nosiš. O jastrebovima, kojima je svaki golub pismonoša bio samo sladak zalogaj, da i ne govorim. Što bi se onda trebalo čuditi pojavi straha kad je to najprirodnija reakcija. Bije te mraz, bije te sunce, strahuješ od jastreba koji bi da te popapa, i onda, šta drugo, sjetiš se onog toplog i sigurnog gnijezda. I tuguješ za njim. 

Tako i ljudi. Je l’ ode od kuće, eto ti razloga za tugu. Ako nema onoga na šta je naviknut i gdje se osjećao sigurnim, eto ti problema. Pogotovo ako mu je to gnijezdo još i razvaljeno.

I ono što ja smatram mojim gnijezdom jastrebovi su razvalili (istina, nisu bili svi jastrebovi, neki od njih su se zvali „Predini vukovi“ ili „Vukovi sa Ozrena“, neka divljač uglavnom), daleko sam od svega što mi se nekad činilo toplim i sigurnim, i eto, po mom poznaniku, svih uvjeta da me tuga i nostalgija razvaljuju, pogotovo ako običaj ljudi u čiju zemlju si došao, da traže od tebe da pošteno odradiš ono za šta te plaćaju, smatraš osobinom jastrebova. 

Ali, izgleda da se „potkrala greška u sistemu“, jer se, bar kod  mene,ispostavlja da to „gnijezdo“ nije geografski pojam. Od samog gnijezda daleko je bitnije jato oko tebe. I to jato bez jastrebova, pogotovo onih koji se još i hvale da su im i očevi bili jastrebovi. 

Meni Bosnu, ma šta da to znači,niko ne može izbrisati iz lijepih stranica mog djetinjstva i mladosti, ali osjećao bih se veoma glupo da sada tugujem za nečim što je prošlo, čega više nema. Nema, uostalom, ni moga oca, koji mi je, uz majku, svojevremeno pružao najjači osjećaj sigurnosti, a život teče dalje. Ni on, da je živ, ne bi mi dozvolio da budem frustriran zbog toga što više nema nečega što je činilo ljepšom moju prošlost. Da time kvarim budućnost moje djece i time ih opterećavam? Ne pada mi na pamet.

I pored svega, zadnjih godina počesto bivam tužan, ali ne zbog nečega što je prošlo i ima miris nostalgije, nego kada me zadesi smrt meni nekih dragih ljudi. To mi je jedini pravi razlog za tugu, koji je sasvim daleko od toga da bi čovjek bio i frustriran pa da sam sebe laže i obmanjuje.