Zenica: "Veče pripremanja ćetenije"

Sekcija za očuvanje bošnjačke tradicije i Forum Zeničana već osam godina tradicionalno obilježavaju "Veče pripremanja ćetenije". Tradicionalno slatko jelo, koje su djevojke pripremale u zimskim noćima, u Zenici je od zaborava sačuvala Mevlida - hanuma Agić, na čiju inicijativu, te uz pomoć Izete Aličehić, Sadbere Murtić i desetak žena koje su željele ćeteniju otrgnuti od zaborava, svake godine se obavi "javno pravljenje". Ćetenije se hladi na snijegu, ali ovaj put pomogle su i veće količine leda iz frižidera, kad već zima nije "potrajala". Žene obučene u tradicionalne nošnje su grudvu ćetenije prethodno presavile trideset puta, uz govorenje "mašala", te narodnu pjesmu, sevdalinku. Savijanjem i pravljenjem "osmica", ćetenija se iskonča, a ohlađeno slatko probalo je stotinjak radoznalih, koje je veče ćetenije, protkano muzikom orkestra "Balkan sevdah" okupilo u prostoru nacionalnog restorana "Salčinović". Nakon služenja ćetenije, uz pjesmu i kolo se i zaigralo. Zenica je od zaborava, uz ćeteniju, od zaborava sačuvala još nekoliko tradicionalnih običaja. Tako se 21. marta uz rijeku Bosnu priređuje Čimburijada, a svakog maja na obroncima Vranduka "ašlama" - Vrandučka grana.

Autor: Džonlić Ado
Snimio: Džonlić Ado

Alija Lakišić: BOSANSKI KUHAR Tradicionalno kulinarstvo u BiH

Ćetenija je jelo koje se "konča" zimi na sijelima, a ujedno je vrsta zabave.

1 kg šećera, malo limuna, malo finog ulja, te 1 kg brašna (brašno se neće sve potrošiti, ali ga mora biti više).

Dan prije sijela ispeče se brašno nasuho. Mora se peći na tihoj vatri i miješati da ne zagori. Kada se ispeče, brašno se ostavi i ohladi.

Na sijelu se dobro ušpinuje šećer uz dodatak vode i malo limunova soka, te pusti da se ohladi. Kada se šećer ohladio (stvrdnuo), u sobi na sijelu se počinje spravljati ćetenija. Soba ne smije biti pretopla. Rukama namašćenim uljem podigne se iz posude u jednom komadu ohlađeni šećer, te valjajući ga među dlanovima oblikuje valjak, pa se i dalje "radi" i presavija dok ne pobijeli, a zatim se od njega napravi kolo (obruč, prsten).

Zatim se postavi sofra (sinija, demirlija, sto) i na sofri razastre pečeno brašno. Kolo (šećerno, ćetenija) se stavi na sredinu sofre i opet dobro sastavi da se ne bi u toku rada rastavljalo. Okolo sofre se okupi 5-6, obično djevojaka koje ce izrađivati ćeteniju. Kolo se pomalo posipa brašnom i okreću ga na sofri, stiskaju i okreću. Kada se neko umori okrečući, zamjenjuje ga drugi. Tako se kolo okreće sve dok se ne počne končati. Kada se ćetenija počne sama končati, dodaje se pomalo brašna, ali ne previše, te dalje okreče dok se potpuno ne iskonča. Ako u ćeteniji ima gutica, znači nije dobro iskončana.

Iskončana ćetenija izreže se na patke (komade dužine oko 15 cm i širine oko 10 cm), te servira na tanjiriće.

Recept konstruisan na osnovu kazivanja Rabija-hanume Bravo i Ismeta Pilavdžića, Sarajevo.

Sjećanje na Brčko: Ćetenija

U svjetlucavim,vedrim zimskim noćima kada se ledenice okače po ivicama krovova,brava od kućnih vrata zalijepi za ruku kada je dotakneš i kada snijeg škripi pod nogama dok koračaš,je najpovoljnije vrijeme i temperatura da se najavi poveliko sijelo u nekoj kući u nekoj od mahala Brčanskih i napravi ćetenija.To je običaj koji je veselio momke i djevojke da imaju priliku da budu skupa do kasno u noć,običaj kada bi djevojke pomalo znale roditeljima i slagati da idu na konak kod rodica,a ustvari idu na takav provod koji su pamtile cijelog svog života pa se čak i dešavalo da se i nevrate u kuću iz koje su otišle nego steknu novu kuću,novu familiju i tako ostane cijelog života.Bili su to dani straha od roditelja,poštovanja i sramote da se šta,nedaj Bože, pogrešno ne učini.Tu bi se rađala nova poznanstva, prijateljstva, ljubavi. Tu bi se uz priču saznalo ko je kome rođak,po kojoj lozi,a sve uz pjesmu momaka i djevojaka,naravno i harmonikaša i poneke šargije.

Djevojke bi se došaptavale,stidno pogledavale momke,pokazivale očima koji je,a momci,ah,momci,Bosanske delije,nakrivili fesove,ogrnuli kapute pa važni,ko je ko oni.Svaki pun sebe i ponosa Bosanskog, muškog.Ponekad im neka baš zapadne oku,a onda je nevolja i briga,kako do nje doći,preko rođakove cure ili rodice ili kone,ma one naše kone,ona baš sve to zna odigrat'.Naravno uz svu tu ujdurmu i merak,domaćini su već pristavili 5 kg šećera sa vodom, da samo za dva prsta bude visočije od šećera,da se kvrcka na platni fijakera šporeta,ma onog tamo u mutvaku,da se ovaj u kući ne prlja ako slučajno agda pokipi.E brašno ,ono se može pomalo u rerni sušiti,ponekad promiješati drvenom kevčijom,pa sve tako dok nedobije finu braonkastu boju.Eh tada je pečeno!Obično se ostavi u špaiz da se ohladi jer napolju može uhvatiti vlagu iz hladne have,ali opet uz povremeno miješanje drvenom kašikom da se nebi ugrudalo.Naravno domaćini su sretni,rastrkali se da svakom bude potaman,a agda u šerpi već počinje da ŠAPĆE.E tada se domaćica dovikuje sa još par iskusnih cura da pregledaju agdu stavljajući vrh metalne kašike u agdu da vide gustoću agde.Ako se vidi gust trag na kašiki i ako ostane otisak kože prsta kad se nabrzinu dotakne caklasta masa tada je agda spremna da se istrese na nauljenu tepsiju demirliju postavljenu na avliji ,na debelom sloju snijega.Tada momci pritrče u pomoć te izliju agdu u tepsiju i ostanu stražariti uz agdu jer momci iz druge mahale koji nisu pozvani na sijelo čekaju priliku,vrebaju da ukradu agdu i pokvare sijelo.Kada se agda počne hladiti u sredini tepsije se napravi prazan prostor kao rupa u agdi.U to vrijeme i kolo zna zaigrat na snijegu u dijelu raščiščene avlije.Bude guranja,klizanja i smijeha,a to je i najbolja prilika da momak curu uhvati za ruku u kolu,da se malo očeše o nju da upali i razbukta plamen vatre koja u njoj već duže vremena tinja.E tada već svi operu ruke,zavrate rukave i pokušaju podići već stvrdnuto,mlako kolo agde sa tepsije.Prvo svi moraju namočiti ruke u ulje i to se ponavlja više puta,onda se predati majstorluku razmekšavanja i razvlačenja agdinog kola,presmotavanja kada bi bilo dovoljno veliko da se napravi osmica i presmota pa sve dotle dok se u agdu ne uvuče dovoljno mjehurića iz čiste zimske have da kolo agde poprimi bijelkastu boju cakleći se na hladnoj,vedroj noći.Taj proces stvaranja mjehurića i ulje pomaže,zato se i ruke moraju često u ulje namakat,a i zbog same ljepljivosti agde.Obično u najvećoj sobi domaćin stavi bošću na pod ,a na bošću siniju i na siniji uprženo ohlađeno brašno u veći krug,baš onoliki koliki je kolut načinjen od agdali šećera.Sličan postupak razvlačenja koluta i pravljenja osmice te premotavanja se radi i sa brašnom,samo što tada među tanke niti agde ulazi brašno i pravi je rastresitu i tananu kao vlasi djevojačke kose.Momci su već našli put i način kako da sjedu do svoje miljenice pa makar i ćeteniju razvlačili,a cure,eh one se ko nećkaju,ko stide,a rumen na obrazima ih otkriva.Tada je i ćetenija gotova.Debeli kolut istančane ćetenije se siječe na komade od desetak cantimetara i svako pokušava da da omiljenoj osobi prvi zalogaj ćetenije,nebil' ta osoba,bilo da je muško ili žensko rekla POP i svu ćeteniju iz usta,onako suhu i brašnenu prosula u lice davaocu.Puno puta bi momci puhnuli djevojci u šamiju, samo da bi ona skinula keranu šamijicu s kosa da se ko biva očisti,a on iskoristio priliku da joj vidi i pomiriše kosu i taj miris pamtio doživotno.Po običaju bi se ćetenija pakovala u fišekli papir te slala roditeljima momaka i cura kao ponude za oprost što su kasno ostali na sijelu.Takođe bi se dijelila komšijama i tražio halal što su bili uznemiravani prošle noći smijehom i pjesmom te vriskom prisutnih na sijelu.O ćeteniji bi se pričalo danima i noćima,na svakom skupu,a matere bi prijetile svojim momcima i curama da će ih reći babi i nalazile sebe u svakom potezu svoje dijece.Ćejfile bi ćeteniju danima pristavljenu uz jutarnju kahvu na tacni pored fildžana uz pucketanje prve jutarnje vatre u šporetu i tiho šaputanje sa babom da ne probude djecu,svoje momke i djevojke,jer mladost je uvijek mogla dugo ujutro spavati.

Zenica: "Veče pripremanja ćetenije"
Autor fotografije: Džonlić Ado
copyright: Džonlić Ado